Pravi, vrhunski "Lalic" pršut ne trpi amaterizam i improvizacije. Sto godina stara tehnologija daje jedinstven ukus ovom specijalitetu. Jedino je vetar drugi, košava, umesto bure, ali i ona je jaka, hladna i sveža. Cak je ovde u Velikoj Moštanici, gde su napravili imanje po dolasku iz Ciste Male, sela u dalmatinskom zaledju, leta lakša manje su vrucine nego kraj Sibenika. Njegovo velicanstvo pršut u prvoj godini sušenja ima cak i klimatizovanu prostoriju gde provodi prvo leto. Moze da izdrzi vrucinu i do 40 stepeni u hladu, ali gubi volumen i jedinstven ukus, kako kaže Pavle. Da se pokvari više ne može, samo ako je obradjen po specijalnoj tehnologiji.

                   

      Najbolji je od svinje rase "pijatren", ali ako nije lakša od 160, ali ni teža od 250 kilograma. Butovi moraju biti sveži, nikako zamrzivani. Po odabiranju butova obavezno zadnjih (prednji su slabijeg kvaliteta) meso se dan ili dva prirodno cedi u drvenim ili kamenim valovima potom se obradjuje ravna - jer ne sme imati neravnine u koje nepaznjom može dospeti larva muve, što se amaterima cesto dešava. Zato se u prostoriju u kojoj se obavlja cedjenje ulazi samo uz dozvolu oca Ljube ili Pajinu, i to kroz gaze i velove kao nekad u hareme turskog sultana. Potom se obavlja pravo soljenje koje iznosi oko 10 odsto težine precizno odmerenog buta, i to iskljucivo morskom solju, jer se sporije topi i ne pravi vlagu. Posle prvog soljenja cedi se prirodno još 8-10 dana, pa se ponovo soli sa 5 % ukupne težine. Tako usoljene buduce pršute okrecu se svaki dan i cede narednih 10 dana, pa se redjaju u specijalne prese od kojih svaka može da primi desetak butova. Tada pocinje mukotrpni i svakodnevni težak fizicki rad okretanja, ponovnog slaganja i opreznog zatezanja prese samo koliko se ocedilo vode iz butova. To traje odset do dvanaest dana i tek onda su šunke spremne za prvi dim. Paja odmah prepoznaje onu koja je iz skracenog procesa. Valkna joj se kidaju, a meso mrvi ko stari hleb od pretezanja i brzog, veštackog cedjenja.

                   

      Prvi dim je na malo nižoj visini i za nijansu jacoj vatri, ali to traje samo nekoliko dana i potom se butovi dižu na pravu visinu od 5 metara i dime na hladnom dimu od bukovih, hrastovih i pomešanih opiljaka gloga, uz obavezan dodatak vinove loze, odaje još jednu tajnu stari majstor deda Ljuba.

                   

      Puna tri meseca, bez dana i noci pauze jer meso nikada ne sme ostati bez hladnog dima, traje dimljenje. Posle tri meseca sušenja mladi pršuti se skidaju i redjaju da vise u polupodrumskim prostorijama sa prirodno napravljenim tunelima za promaju sa malo svetla. Tek kada odstoje dve, a najbolje, tri godine, dobijaju onaj specifican izgled smedje, mrke i bele boje, od kreca u prahu i soli koja izbija na površinu.

                   

      Citav proces, sa soljenjem i sušenjem, traje izmedju dve i tri godinepa nije ni cudo što se dobavljaci najboljih evropskih restorana i hotela nadmecu na pravim aukcijama za "Lalic" Pršute. Zahvaljujuci tehnologiji od koje se generacijama ne odstupa i velikom trudu citave porodice, uspeju da proizvedu izmedju 200 i 300 komada godišnje. Nudili su mnogi, od Australije, Novog Zelanda, pa do zvanicnih dobavljaca Bundestaga i Engleskog dvora, da ulože u vecu proizvodnju, ali paja kaže da bi samo kontrolisao ukoliko radnici u stopu prate vekovne recepte porodice Lalic a nije siguran da bi uspeo da održi kvalitet. Za to bi trebalo mnogo novaca, kaže, ali ne beži od takvih ideja, iako je svestan da bi naši ljudi ostali bez prilike da probaju njegove izuzetne pršute - jer bi sve odlazile u beli svet.